Сажетак
Изучавање ратних злочина, поготову мотивације за њихово чињење, веома је сложена област. Једно од основних питања јесте „како је могуће“ да се догоде сурови злочини. Године 1996. објављена је књига Данијела Јоне Голдхагена, америчког социолога јеврејског поријекла, под називом „Хитлерови добровољни џелати: обични Немци и Холокауст.“ Голдхаген у овој књизи суштински не говорио о нацистима злочинцима, него о „Нијемцима злочинцима“ везаним за посебну врсту елиминационистичког антисемитизма укоријењеног у „њемачком културном моделу“. То је са собом носило оптужбе критичара о промовисању колективне кривице. Циљ рада је да се сагледа како је текао историјски и контекстуални развој те дебате и како су теоријска питања везана за њу утицала на посматрање Геноцида над Србима у НДХ. Све чешћа колективизација кривице, послије „ратова за југословенско насљеђе“, у савременом дискурсу Њемачке и Запада, у којем се та кривица по правилу везује за Србе, показује поразне резултате слабог утицаја историографије на политику, али и јаког утицаја политике на историографију.