УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА ИСТОРИЈЕ: КЛИО ИЗА РЕШЕТАКА МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ ТРИБУНАЛА ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ

Сажетак

Чланак, који је део шире студије, посвећен је анализи два извештаја: Позадина, политика и стратегија опсаде Сарајева 1991–1995 и Битни изводи из расправа у Скупштини Републике Српске релевантни за оптужницу против Ратка Младића 1991–1996, које је за потребе Међународног кривичног трибунала за Бившу Југославију (MKTБJ) саставио историчар Роберт Џ. Дониа. Они су, наиме, написани са академским амбицијама и имају историографску форму и структуру. Анализа је показала, поред осталог, да се наслов једног од извештаја може сматрати промашеним, јер је аутор сложеност стања у подељеном Сарајеву, у коме се водио етнички рат, тенденциозно поједноставио, назвавши га „опсадом“. Он је, такође, скоро у потпуности занемарио суштински важан контекст појава о којима је писао, иако је нагласио да му је баш анализа контекста један од главних циљева. Прећуткујући деловање хрватских и муслиманских националиста и западних земаља које су биле умешане у разбијање Југославије и рат, Дониа је приказао искључиво акције Срба, које као да се одвијају у празном простору. Историјски контекст, нарочито геноцид над Србима 1941–1945, такође је изостао из његових анализа. На сличан начин Дониа је поступио и у хеуристичком делу посла. Користио је само српске изворе, укључујући и пресретнуте телефонске разговоре, да би доказао кривицу Срба за рат, у потпуности занемаривши муслиманске, хрватске и западне изворе ове врсте. То се односи и на прикупљање и анализирање српских скупштинских расправа, и на потпуно занемаривање хрватских и муслиманских скупштина, у чијим записницима се може пронаћи много примера ратнохушкачке политике. У прикупљању литературе, Дониа је поступио супротно. Српску литературу сасвим је занемарио, усвајајући податке и закључке искључиво муслиманских, хрватских и западних аутора. Све то, заједно са његовим узгредним критичким судовима о Србима као колективитету, указује на дубоко укорењене антисрпске предрасуде Роберта Доние. То га је довело до тога да се, упркос декларативној склоности ка мултикултуралности, у својим извештајима сврстао на страну рушилаца мултикултурне Југославије, док се, у исто време, заложио за очување мултикултурне Босне и Херцеговине. На први поглед контрадикторан, Дониа је, у ствари, доследан у противљењу свакој политици Срба и Србије, била она југословенска или српска. Све што је наведено, заједно са ауторовом методолошком и теоријском површношћу, показује да се ова два извештаја Роберта Доние, упркос академској форми, могу сматрати пропагандним штивом лишеним методолошке и чињеничне заснованости.